Најпознатија колумна Гене Паттерсон-а: „Цвет за гробове“

Етика И Поверење

Ожалошћени рођак једне од жртава бомбашког напада у Бирмингхаму, Алабама, 15. септембра 1963. у баптистичкој цркви Шеснаесте улице, одведен је након што је полицајцима рекао да је нека од његове породице била у најтеже оштећеном делу. Човек који стоји иза њега држи ципелу нађену у крхотинама. Знало се да су најмање четири особе убијене. (АП фотографија)

Ова колумна Еугена Паттерсона, тада уредника Устава Атланте, првобитно је објављена у том листу 16. септембра 1963. године и те ноћи је прочитана наглас у „ЦБС Евенинг Невс“ са Валтером Цронкитеом. Паттерсон је умро 12. јануара 2013. у 89. години.

Црначка мајка плакала је на улици у недељу ујутро испред баптистичке цркве у Бирмингхаму. У руци је држала ципелу, једну ципелу, од стопала свог мртвог детета. Држимо ту ципелу са њом.



Свако од нас на белом Југу држи ту малу ципелу у руци.

Прекасно је кривити болесне криминалце који су руковали динамитом. ФБИ и полиција могу се носити са том врстом. Оптужба против њих је једноставна. Убили су четворо деце.

Само ми можемо пронаћи истину, Јужњаче - ти и ја. Сломили смо тела те деце.

пола црнци пола азијски људи

Гледали смо сцену, а да нисмо остали. Пролог смо слушали несметано. Завесу смо видели како се незаинтересовано отвара. Чули смо представу.

Ми - који настављамо да бирамо политичаре који подгревају котлове мржње.

Ми - који не дижемо руку да утишамо подле и мале људе који се шале на црње.

Ми - који стојимо по страни у замишљеној исправности и допуштамо лудим псима који трче у сваком друштву да склизну узице с наше руке и да пролеће.

Ми - наследници поносног Југа, који протестујемо због његове вредности и захтевамо његово признање - ми смо ти који смо сакрили тешкоћу, заобишли нелагоду, осрамотили се изазовом, замерили потребном, рационализовали неприхватљиво и створили дан сигурно када би ова деца умрла.

Није време да нанесемо своју муку на убилачког жртвеног јарца који је поклопац ставио у динамит сопствене производње.

Није знао ништа боље.

Негде у мутном и грозном залеђу злог ума осећа се да је херој. Крив је само за убиство. Мисли да нам је годио.

Ожалошћени рођак једне од жртава бомбашког напада у Бирмингхаму, Алабама, 15. септембра 1963. године у баптистичкој цркви Шеснаесте улице, одведен је након што је полицајцима рекао да је нека од његове породице била у најтеже оштећеном делу. Човек који стоји иза њега држи ципелу нађену у крхотинама. Знало се да су најмање четири особе убијене. (АП фотографија)

Ми са белог Југа који знамо боље смо они који морамо донети оштрију пресуду.

писмо Нев Иорк Тимес-а уреднику

Ми који боље знамо створили смо климу за убијање деце од стране оних који то не чине.

Држимо ту ципелу у руци, Јужњаче. Погледајмо га право и погледајмо крв на њему. Упоредимо то са недостојним говорима јужњачких јавних људи који су прогонили црнца; упоредите то са спектаклом збуњујуће деце чији су их родитељи и наставници ослобађали да недељу дана пљују епитете у малим гомилама црначке школске деце пре ове недеље у Бирмингхаму; придигни ципелу и погледај даље од ње према државној кући у Монтгомерију, где су званични ставови Алабаме говорили у врућини и бесу.

Не свалимо кривицу на неку бруталну будалу која није знала ништа боље.

Ми знамо боље. Створили смо дан. Ми доносимо пресуду. Нека се Бог смилује сиромашном Југу који је тако вођен. Нека оно што се догодило убрза дан када ће се добри Југ, који живи и има велико биће, суочити са овим изазовом расног разумевања и заједничке хуманости, и у пуној снази своје ненајављене храбрости, потврдити себе.

Представа недељне школе у ​​Бирмингхаму је завршена. Са уплаканом црначком мајком стојимо у горком диму и држимо ципелу. Ако наш Југ икад буде оно што ми желимо, садићемо цвет племенитије одлучности за Југ сада на ова четири мала гроба која смо ископали.